Kada se bira tapeta, pažnja skoro uvek ide na šaru i boju, dok se materijal i tehničke karakteristike posmatraju kao sporedni detalj, a upravo one odlučuju koliko će zid izgledati dobro posle pet godina. Ista šara može biti odštampana na papiru, na vinilu, na netkanoj podlozi ili na tekstilu, a te četiri varijante se potpuno različito ponašaju pri lepljenju, pri čišćenju, pri promeni vlažnosti u prostoriji i pri kasnijem skidanju. Zbog toga se u ozbiljnom izboru prvo definiše prostorija i njeni uslovi, dakle koliko ima vlage, koliko ima direktnog sunca, koliko se dodiruje zid i ko koristi prostor, pa se tek onda bira dezen unutar grupe materijala koji tim uslovima odgovaraju. Ovaj redosled sprečava najčešće razočaranje, dakle savršenu tapetu koja se posle godinu dana odlepila u kupatilu ili izbledela na južnoj strani, i predstavlja razliku između dekoracije koja traje i troška koji se ponavlja.
Papirne tapete su najstariji tip i i dalje postoje u ponudi, pre svega zbog izuzetne prirodne teksture, mekog izgleda površine i vrlo širokog izbora dezena kod klasičnih kolekcija. Njihova prednost je i to što dobro propuštaju vodenu paru, pa se zid ispod njih ponaša prirodno. Ograničenja su, međutim, jasna, jer papir upija vodu iz lepka, širi se pri lepljenju i skuplja pri sušenju, što traži iskusnu ruku i tačno poštovanje vremena natapanja, jer se u suprotnom pojavljuju otvoreni spojevi. Papirne tapete se po pravilu ne peru, nego se najviše mogu obrisati suvom krpom, osetljive su na vlagu i na masnoću, pa nisu izbor za kuhinju, kupatilo, hodnik u kome se prolazi sa vlažnim jaknama ni za dečju sobu u kojoj se zid dodiruje. Njihovo mesto je u prostorijama sa mirnim režimom korišćenja, dakle u spavaćoj sobi i u reprezentativnim zonama.
Najveći deo savremenih kolekcija radi se na netkanoj podlozi, koja se u praksi naziva vlizelin, i ta podloga je promenila način rada sa tapetama. Njena glavna osobina je dimenziona stabilnost, dakle ne širi se i ne skuplja pod uticajem lepka, pa se lepak nanosi direktno na zid, a suva traka tapete se postavlja i poravnava bez natapanja i bez čekanja. Iz toga proizlazi nekoliko praktičnih prednosti, dakle brže i čistije postavljanje, precizniji spojevi, mogućnost pomeranja trake dok lepak ne uhvati i, što je za mnoge najvažnije, suvo skidanje u celim trakama pri kasnijoj promeni, bez kvašenja i struganja. Netkane tapete su i paropropusne, pa se dobro ponašaju na zidovima koji nisu savršeno suvi, a osnova se često ostavlja na zidu kao podloga za sledeću tapetu. Zbog svega toga se danas smatraju najracionalnijim izborom za stambene prostore, i to i za obične i za zahtevne dezene.
Vinilne tapete imaju gornji sloj od poliviniLa i upravo taj sloj im daje otpornost na vlagu, na trljanje i na habanje. Unutar ove grupe postoje velike razlike, jer se sa jedne strane nalaze lagane vinilne tapete namenjene stanovima, a sa druge teški vinili ugostiteljskog i hotelskog kvaliteta, koji se mere u gramima po kvadratnom metru i koji podnose intenzivno korišćenje, čišćenje jačim sredstvima i mehaničko habanje. Vinil ima još jednu praktičnu osobinu, jer se izvodi i sa reljefnom teksturom koja imitira malter, tkaninu, beton i drvo, pa se koristi tamo gde se traži izgled prirodnog materijala uz otpornost. Kod vinila treba imati u vidu paropropusnost, jer gušći slojevi manje propuštaju vodenu paru, pa se u prostorijama sa visokom vlažnošću uvek gleda i ventilacija. Za hodnike, dnevne sobe sa decom i poslovne prostore vinilne tapete su vrlo često najracionalniji izbor.
Tekstilne tapete imaju gornji sloj od tkanine, dakle od lana, viskoze, svile ili njihovih mešavina, i njihova vrednost je u dubini i toplini površine koju nijedna štampa ne može da postigne. Uz njih idu i prirodne tapete od bambusa, trske, mike, sedefa i sličnih materijala, koje unose izraženu teksturu i nepravilnost. Zajedničko im je da su osetljive na vlagu, masnoću i mehanički dodir i da se ne peru, nego se najviše mogu pažljivo usisati mekim nastavkom, a pojedine se čiste suvim postupkom. Kod njih se posebno pazi na lepljenje, jer svaki trag lepka koji dođe na lice materijala ostaje trajno vidljiv, pa se rad izvodi sa čistim rukama i pažljivo. Njihovo mesto je u zonama u kojima se ne dodiruju, dakle iza kreveta, u salonima, u reprezentativnim delovima i u prostorima gde je cilj utisak, a ne otpornost.
U poslednjih nekoliko godina u ponudi se sve više pojavljuju rešenja kod kojih zidna obloga ima i tehničku funkciju, dakle da smanji odjek u prostoriji. Reč je o materijalima sa poroznom strukturom i mekom podlogom koja upija deo zvučne energije umesto da je odbija, i o panelima od filca i drveta koji rade po istom principu. Njihov efekat se najviše oseti u prostorima sa mnogo tvrdih površina, dakle sa staklom, keramikom i betonom, gde se javlja neprijatan odjek i gde razgovor postaje naporan. U stanu se to najviše primeti u velikim dnevnim sobama sa otvorenim planom, a u poslovnom prostoru u salama za sastanke i u kancelarijama otvorenog tipa. Bitno je razumeti da nijedna tapeta ne zvučno izoluje, dakle ne sprečava prolaz zvuka kroz zid, nego popravlja akustiku unutar same prostorije, a to su dve potpuno različite stvari koje se u praksi često mešaju.
Svaka rolna tapete nosi standardizovane oznake i njihovo poznavanje rešava većinu dilema pre kupovine. Prva grupa se odnosi na otpornost na vodu i čišćenje, gde jedan talas znači da tapeta podnosi samo blago brisanje vlažnim sunđerom, dva talasa znače perivu tapetu, tri znače izuzetno perivu, a talas sa četkom označava tapetu koja podnosi i mehaničko četkanje. Druga grupa se odnosi na postojanost boje na svetlost i prikazuje se simbolom sunca, gde veći broj oznaka znači bolju otpornost na bleđenje, što je presudno za zidove okrenute jugu i za prostore sa velikim staklenim površinama. Treća grupa opisuje slaganje šare, dakle da li šara nema slaganje, da li ima pravo slaganje ili pomereno slaganje sa navedenom merom pomeraja, i da li se trake lepe naizmenično okrenute. Četvrta govori o načinu lepljenja, dakle da li lepak ide na tapetu ili na zid, a peta o načinu skidanja, dakle da li se tapeta skida suvo u celini, u slojevima ili uz kvašenje.
Ovo je detalj koji često izazove nesporazum pri poručivanju, jer se količina ne računa samo po površini zida. Kod tapeta bez slaganja šare svaka traka počinje bilo gde, pa je otpad minimalan. Kod pravog slaganja se šara poklapa na istoj visini na svakoj traci, pa se gubi deo materijala na kraju svake trake. Kod pomerenog slaganja, gde se šara na susednoj traci pomera za polovinu koraka ili za tačno navedenu meru, otpad je najveći i može bitno povećati potrebnu količinu, naročito kod velikih dezena sa korakom od šezdeset i više centimetara. Zbog toga se količina uvek računa tako što se na visinu zida doda vrednost koraka šare, pa se vidi koliko traka izlazi iz jedne rolne. Uz to se poručuje rezerva, dakle nekoliko procenata više, i to obavezno iz iste proizvodne serije, jer se nijanse između serija razlikuju, a razlika se na zidu vidi.
Nijedna tapeta ne može da nadoknadi loše pripremljen zid, i to je pravilo koje se u praksi najviše krši. Podloga mora biti čvrsta, suva, čista, ravna i ujednačeno upijajuća, jer se u suprotnom lepak upija neravnomerno, pa se javljaju mehurovi i otvoreni spojevi. Stari sloj se pregleda, dakle uljane i lakirane boje se moraju obrusiti, jer se na njima lepak ne drži, dok se kredne boje uklanjaju u potpunosti. Sve rupe i pukotine se gletuju, a površina se brusi i otpraši. Zatim se nanosi odgovarajuća podloga, dakle prajmer koji izjednačava upijanje, a kod vrlo upijajućih zidova se koristi razređeni preparat kojim se podloga zatvara. Kod novih maltera i gletovanih površina se poštuje vreme sušenja, jer se na sveže omalterisan zid tapeta ne postavlja pre nego što vlaga izađe, što traje nedeljama. Poseban detalj koji mnogi previde je boja podloge, jer kod svetlih i tankih tapeta tamna ili šarena podloga prosijava, pa se zid prethodno prefarba u belo ili u ton blizak tapeti.
Tapeta se ne postavlja u bilo kakvim uslovima i to je jednako važno kao i sama tehnika. Temperatura prostorije i zida treba da bude umerena, po pravilu oko osamnaest do dvadeset stepeni, uz normalnu vlažnost vazduha, jer se na hladnom zidu lepak ne veže kako treba. Ono što se izričito izbegava jeste promaja, dakle otvoreni prozori i vrata koja stvaraju strujanje, kao i usmereno grejanje ventilatorskim grejalicama i direktno sunce na sveže postavljenoj traci. Razlog je što u tim uslovima lepak isuši nejednako, pa se traka skupi i spojevi se otvore, a taj se problem ne može ispraviti naknadno. Posle završetka rada prostorija se drži zatvorena dok se lepak potpuno ne osuši, dakle po pravilu dvadeset četiri do četrdeset osam sati, u zavisnosti od tipa tapete i debljine sloja, i tek posle toga se prostor normalno provetrava i koristi.
Iako je postavljanje posao za majstora, korisno je znati po čemu se prepoznaje da je urađeno kako treba. Prva traka se postavlja po tačno izvučenoj vertikali, a ne po ivici prozora ili ugla, jer u stanovima ni jedno ni drugo nije savršeno pravo. Trake se lepe spoj na spoj, dakle bez preklapanja, jer se preklop kod većine savremenih tapeta vidi kao ispupčena linija. Vazduh se istiskuje od sredine ka ivicama odgovarajućom lopaticom, a spojevi se blago pritisnu valjkom, pri čemu se kod reljefnih i tekstilnih materijala valjak koristi vrlo pažljivo ili se izostavlja. Uglovi se nikada ne rade jednom celom trakom, nego se traka seče tako da ide u ugao sa malim prelazom, a nova se postavlja po novoj vertikali. Oko utičnica i prekidača se radi tek kada je struja isključena, a maske se skidaju i vraćaju posle sušenja. Višak se seče oštrim, čistim sečivom uz metalnu ravnjaču, a sečivo se često menja, jer tupo sečivo cepa umesto da seče.
Prostorija određuje izbor materijala i tu postoje jasne granice. U kupatilu se koriste isključivo materijali predviđeni za vlažne prostore, i to van zone direktnog prskanja vode, uz obaveznu i ispravnu ventilaciju, jer bez nje nijedna tapeta ne opstaje. U kuhinji se biraju perive vinilne varijante, ali se ne postavljaju neposredno uz šporet i uz radnu ploču, gde idu staklo, keramika ili odgovarajuća obloga. U hodnicima i ulaznim prostorima se traži otpornost na habanje i mogućnost čišćenja, jer je to zona najvećeg kontakta. U dečjoj sobi se gleda i perivost i ekološka strana, dakle oznake koje govore o niskim emisijama i o sastavu, a materijal treba da podnese brisanje. U spavaćoj sobi i u salonu granice su najšire, pa dolaze do izražaja tekstilne i prirodne tapete. Za podrume i prostorije sa problemom vlage nijedna tapeta nije rešenje, jer se prvo mora rešiti uzrok vlage.
Redovno održavanje je jednostavno i svodi se na povremeno usisavanje mekim nastavkom, čime se skida prašina sa reljefa, i na brisanje vlažnom mekom krpom kod materijala koji to podnose, uvek bez abrazivnih sredstava i bez natapanja spojeva. Sitna oštećenja se popravljaju, pa se odlepljena ivica ili spoj vraćaju posebnim lepkom za popravke nanetim tankom četkicom, a mehur se rešava sitnim rezom i ubrizgavanjem lepka, posle čega se površina zaglača. Zbog toga se posle postavljanja uvek čuva ostatak rolne, jer se veće oštećenje rešava zakrpom istog dezena iz iste serije. Kod skidanja, savremene netkane tapete se u većini slučajeva skidaju suvo, tako što se traka podigne u donjem uglu i povuče naviše, dok se papirne i starije vinilne skidaju uz kvašenje ili uz posebne preparate. Ako se nova tapeta postavlja preko postojeće podloge, ta podloga se prethodno proverava na čvrstoću, jer se nova tapeta drži tačno onoliko koliko drži ono ispod nje.
Ako se cela priča svede na praktičan redosled, on izgleda ovako. Prvo se definiše prostorija i njeni uslovi, dakle vlaga, sunce, habanje i ko koristi prostor. Zatim se bira grupa materijala koja tim uslovima odgovara, pa se unutar te grupe traži dezen. Posle toga se proveravaju oznake na rolni, dakle perivost, postojanost boje i način slaganja šare. Zatim se računa količina sa uračunatim korakom šare i rezervom, i sve se poručuje iz iste serije. Paralelno se planira priprema zida, jer se najveći deo problema sa tapetama ne rešava izborom tapete nego kvalitetom podloge. Na kraju se dogovaraju uslovi u prostoriji za dan postavljanja i period sušenja. Kada se prođe kroz ovih šest koraka, tapeta prestaje da bude rizik i postaje jedan od najtrajnijih i najisplativijih zahvata u uređenju enterijera.
